"Prokleta Avlija" a Serbian Nobel Prize Winner that analyses the psychology of the characters, and the scenery of the book - the prison with its own character.

"Prokleta avlija" je svakako najbolja prica Ive Andrica. Ona moze da se dozivi kao duza pripovetka ili kraci roman, premda je odredjuju i kao povest - oblik na granici pripovetke i romana. Ovo Andricevo delo koje govori o tragici ljudske egzistencije, spada u vrhunce srpske pripovedacke proze. Radnja pripovetke smestena je u uzasan carigradski zatvor, Prokletu avliju, steciste najrazlicitijih ljudskih sudbina, mahom nesrecnih: od svakojakog carigradskog olosa, okorelih zlocinaca, poluludih sanjara, do tragicnih likova cije vrednosti nestaju u paklu Proklete avlije. Andric se vec u Ex - Pontu bavio tamnicom, tom uvek prisutnom i aktuelnom temom.

Tamnica, koja daje obelezje i atmosferu citavoj prici, veliki je simbol ljudske nesrece. Tu nema cak ni mogucnosti da se za srecom traga. Ne zna se, je li gore utonuti u mracnu stvarnost Avlije, ili u iluzije koje nemaju nikakve nade na ostvarenje, poput jadnog Zaima koji vecito masta o dobroj zeni i udobnom zivotu.

Cudan je uticaj tamnice na coveka. Ko jednom kroci u Avliju, ostavlja proslost iza sebe. Drugaciji su, naravno, "prolazni", za koje je Avlija samo kosmar, mora koja ce nestati kada se probude (dva Bugara). Ovo strasno mesto, gde su svi optuzeni krivi, gde se ne pravi razlika izmedju robijasa i fratra, za njih je samo fantom koji jednom mora da iscezne. Ipak, vecina "stanovnika" Avlije ne ocekuje spas; njima je Avlija dom, zivot i sudbina. Nije njihova kazna teza zbog svoje duzine ili zbog skorog izgleda na smrt. Oni su osudjenici u najdubljem smislu te reci: osudjeni na sebe, na svoje propale nade i mucna secanja, na zivot koji, sem smrti, nema sta novo da im donese. Izvan zidova Avlije postoji svet u kome zivot ima smisla, svitanje ima boje, u kome covek moze da bude dobar i nevin, ali taj svet za kojim ceznu, daleko je od njih.